Латице мисли

 Волиш да плешеш? Да ли сама на киши или у сјајној осветљеној дворани? Ужитак је исти.Треба пробати у ритму капљица,које добују по окнима прозора,као оркестар који је дуго вежбао своју тачку. 

 Када се човек заљуља као сламка на ветру од најезде болести,долази тек тада до праве суштине свог таворења на овом трошном путу којим се креће.Сви  само тежимо да будемо срећни; да постигнемо макар једно зрно те неухватљиве радости, коју нам живот лицемерно додељује.Данас смо срећни, сутра мање,прекосутра још мање.Да ли сами бирамо сваког  дана колика нам је доза среће потребна и да ли.очекујемо да.неко други створи услове за њено појављивање? Торба среће је подерана.Она се троши и осипа и сами морамо свакодневно заграбити из торбе прегршт лепоте , коју нам живот нуди, а ми не примећујемо.Кад  примећујемо? Тек онда, када те једноставне,обичне ствари, које су нам биле мрске,постану идеалне,  једино вредне и достојне нас.Тада их не можемо имати,јер смо физички неспособни да уживамо у њиховој срећи и да ту срећу делимо. Док још није касно,ухватимо тренутак среће!