Латице мисли

 Отишла сам у цркву да повратим спокојство.Осетила сам сјај и ширину небеске круне. Иконе су ме гледале и у сваком свецу нашла сам одраз својих искушења. Вера нас води кроз странпутице произачних жеља и не да нам да потонемо.Верујем, дакле постојим!

Осмехни се и обриши својим неугаслим осмехом сву тишину неизговорених речи. Умудри отиском свога срца свако моје јуче, данас и сутра.

 Вуче се јутро. Посрће. Препознајем његове кораке. Не да ми спокоја.Расплела се жица између умора и сна. Свему је почетак. Нови је дан.

 Увек је питање исто хиљаде година уназад: зашто је смрт крајњи исход свих наших очекивања ? Будемо и прођемо, иза себе оставимо само трунку непомућеног сећања за оне који су нас волели. Када се угаси млади живот, као да се у том трену угасило хиљаду сунаца и потонуло у празнину, тишину и мрак.Почивај у миру,Лела!❤

 Питам се шта је са мном. Учини ми се често, да сам већ живела тај тренутак исти и  непоновљив. Одједном као да се поново изродио преда мном и да ме прогања. Живот је разнолик, пун сенки, разоноде, духа, заблуда, а опет на трен заличи на нешто сасвим обично, просто и једноставно. Да ли постоје поновљени тренуци у нашој свести? Шта Ви мислите?

 Исповедамо се сами себи несвесно сваког дана. Слично је молитви за спас наше душе од себе самих.Олакшање,патос је врхунац нашег трпљења.Тако смо.прочишћени и спремни да стварамо. 

 Дах пресахлог лишћа које не губи наду, иако искушава последњи трзај живота, налик је бићу, које својом вером успева да прескочи бездан.

 Знам да нисам много тога научила,а требала  сам; знам да сам се увек преиспитивала за сваки свој потез, док су други грабили напред; знам да сам се придржавала правила, јер тако су нас васпитали; знам да још увек тече Сава испод Савског моста и да јој не могу променити корито.Тако је и са мном. Остајем угњеждена тамо где припадам,без жеље да будем оно што нисам.

 Да ли исијавамо из себе светлост да би заслепили друге или смо заиста тако посебни, да оплеменимо својим духом и оне којима је мрак једино.прибежиште? Сијати увек истом снагом је величина душе слободне да мисли, говори кад јој се прохте и воли, када је за то спремна. 

 Питам се колико је потребно времена, да се измести тренутак слабости и разобличи све оно што желим ,а  не изговорим; додирне све оно о чему маштам, док му се не пиближим? Потребан је читав живот.