Латице мисли

 Отишла сам у цркву да повратим спокојство.Осетила сам сјај и ширину небеске круне. Иконе су ме гледале и у сваком свецу нашла сам одраз својих искушења. Вера нас води кроз странпутице произачних жеља и не да нам да потонемо.Верујем, дакле постојим!

Осмехни се и обриши својим неугаслим осмехом сву тишину неизговорених речи. Умудри отиском свога срца свако моје јуче, данас и сутра.

 Вуче се јутро. Посрће. Препознајем његове кораке. Не да ми спокоја.Расплела се жица између умора и сна. Свему је почетак. Нови је дан.

 Увек је питање исто хиљаде година уназад: зашто је смрт крајњи исход свих наших очекивања ? Будемо и прођемо, иза себе оставимо само трунку непомућеног сећања за оне који су нас волели. Када се угаси млади живот, као да се у том трену угасило хиљаду сунаца и потонуло у празнину, тишину и мрак.Почивај у миру,Лела!❤

 Питам се шта је са мном. Учини ми се често, да сам већ живела тај тренутак исти и  непоновљив. Одједном као да се поново изродио преда мном и да ме прогања. Живот је разнолик, пун сенки, разоноде, духа, заблуда, а опет на трен заличи на нешто сасвим обично, просто и једноставно. Да ли постоје поновљени тренуци у нашој свести? Шта Ви мислите?

 Исповедамо се сами себи несвесно сваког дана. Слично је молитви за спас наше душе од себе самих.Олакшање,патос је врхунац нашег трпљења.Тако смо.прочишћени и спремни да стварамо. 

 Дах пресахлог лишћа које не губи наду, иако искушава последњи трзај живота, налик је бићу, које својом вером успева да прескочи бездан.