Латице мисли

 Волиш да плешеш? Да ли сама на киши или у сјајној осветљеној дворани? Ужитак је исти.Треба пробати у ритму капљица,које добују по окнима прозора,као оркестар који је дуго вежбао своју тачку. 

 Када се човек заљуља као сламка на ветру од најезде болести,долази тек тада до праве суштине свог таворења на овом трошном путу којим се креће.Сви  само тежимо да будемо срећни; да постигнемо макар једно зрно те неухватљиве радости, коју нам живот лицемерно додељује.Данас смо срећни, сутра мање,прекосутра још мање.Да ли сами бирамо сваког  дана колика нам је доза среће потребна и да ли.очекујемо да.неко други створи услове за њено појављивање? Торба среће је подерана.Она се троши и осипа и сами морамо свакодневно заграбити из торбе прегршт лепоте , коју нам живот нуди, а ми не примећујемо.Кад  примећујемо? Тек онда, када те једноставне,обичне ствари, које су нам биле мрске,постану идеалне,  једино вредне и достојне нас.Тада их не можемо имати,јер смо физички неспособни да уживамо у њиховој срећи и да ту срећу делимо. Док још није касно,ухватимо тренутак среће!

 Отишла сам у цркву да повратим спокојство.Осетила сам сјај и ширину небеске круне. Иконе су ме гледале и у сваком свецу нашла сам одраз својих искушења. Вера нас води кроз странпутице произачних жеља и не да нам да потонемо.Верујем, дакле постојим!

Осмехни се и обриши својим неугаслим осмехом сву тишину неизговорених речи. Умудри отиском свога срца свако моје јуче, данас и сутра.

 Вуче се јутро. Посрће. Препознајем његове кораке. Не да ми спокоја.Расплела се жица између умора и сна. Свему је почетак. Нови је дан.

 Увек је питање исто хиљаде година уназад: зашто је смрт крајњи исход свих наших очекивања ? Будемо и прођемо, иза себе оставимо само трунку непомућеног сећања за оне који су нас волели. Када се угаси млади живот, као да се у том трену угасило хиљаду сунаца и потонуло у празнину, тишину и мрак.Почивај у миру,Лела!❤

 Питам се шта је са мном. Учини ми се често, да сам већ живела тај тренутак исти и  непоновљив. Одједном као да се поново изродио преда мном и да ме прогања. Живот је разнолик, пун сенки, разоноде, духа, заблуда, а опет на трен заличи на нешто сасвим обично, просто и једноставно. Да ли постоје поновљени тренуци у нашој свести? Шта Ви мислите?