Латице мисли

Да ли се осећате безвољно, пренапрегнуто као струна на жици гитаре и уже на луку , које сваког тренутка под силином одапете стреле може да пукне ? Како побећи од свакодневног , немилосрдног животног вртлога, који меље и сатире сваку здраву искру у вама, а ви само желите да живите? У овом тренутку превасходно тежите да заштите себе и све око вас од болести, којој се не зна исход и трајање. Здравље је на првом и највишем месту, иако о њему нисте баш размишљали, док сте га имали. Треба се издићи изнад свакодневнице, али како? Писање. За неке људе је то заморно, оптерећујуће; за друге је то одлазак у непознато, даљину; лутање без краја и конца ; уздизање изнад мртвила; купање у недокучивом плаветнилу снова. Осврнеш се иза себе и пронађеш једну сићушну трунку лепоте, која ти заголица ноздрве, оплемени ти душу. То може бити помисао на процветали ружичасти пупољак брескве, који си једном угледао у пролазу у комшијској башти или неки тренутак записан у неком сегменту давно прохујалог детињства

 Волиш да плешеш? Да ли сама на киши или у сјајној осветљеној дворани? Ужитак је исти.Треба пробати у ритму капљица,које добују по окнима прозора,као оркестар који је дуго вежбао своју тачку. 

 Када се човек заљуља као сламка на ветру од најезде болести,долази тек тада до праве суштине свог таворења на овом трошном путу којим се креће.Сви  само тежимо да будемо срећни; да постигнемо макар једно зрно те неухватљиве радости, коју нам живот лицемерно додељује.Данас смо срећни, сутра мање,прекосутра још мање.Да ли сами бирамо сваког  дана колика нам је доза среће потребна и да ли.очекујемо да.неко други створи услове за њено појављивање? Торба среће је подерана.Она се троши и осипа и сами морамо свакодневно заграбити из торбе прегршт лепоте , коју нам живот нуди, а ми не примећујемо.Кад  примећујемо? Тек онда, када те једноставне,обичне ствари, које су нам биле мрске,постану идеалне,  једино вредне и достојне нас.Тада их не можемо имати,јер смо физички неспособни да уживамо у њиховој срећи и да ту срећу делимо. Док још није касно,ухватимо тренутак среће!

 Отишла сам у цркву да повратим спокојство.Осетила сам сјај и ширину небеске круне. Иконе су ме гледале и у сваком свецу нашла сам одраз својих искушења. Вера нас води кроз странпутице произачних жеља и не да нам да потонемо.Верујем, дакле постојим!

Осмехни се и обриши својим неугаслим осмехом сву тишину неизговорених речи. Умудри отиском свога срца свако моје јуче, данас и сутра.

 Вуче се јутро. Посрће. Препознајем његове кораке. Не да ми спокоја.Расплела се жица између умора и сна. Свему је почетак. Нови је дан.

 Увек је питање исто хиљаде година уназад: зашто је смрт крајњи исход свих наших очекивања ? Будемо и прођемо, иза себе оставимо само трунку непомућеног сећања за оне који су нас волели. Када се угаси млади живот, као да се у том трену угасило хиљаду сунаца и потонуло у празнину, тишину и мрак.Почивај у миру,Лела!❤