Латице мисли

 Сваки цвет који процвета је знак да свету још треба боја.

 Узмеш једну нит и завежеш је искром снаге,провучеш мисао тек надолазећег дана и сачиниш петљу своје замисли.Плетеш и плетеш,док у петљу не уткаш последњи одсјај уморног месеца,који замире кроз грање. Настави да плетеш...

 Маслачак заспао у пољу. Оборио главу до влажне земље. Сања. Бели, прозирни трнци његове нестварне капе наслућују дах ветра. У души осташе сунчана,безбрижна поља и роса која га купа.Косачи су га заборавили у пољу. Али ,ветар? Слути његов дах. Нема више маслачка.

 Време је да обујем нагланцане,очишћене ципеле, чији сјајни врх ми замара око. Изабрала сам дестинацију Среће.Возни ред је нечитак, па морам пажљиво гледати у који ћу воз ући. Можда само насумично да улети и кренем, јер свако размишљање и процењивање потапа чари среће.Она неочекивано долази , у малим трункама капи, препознаје се и врло брзо губи обличје.Тешко ју је задржати,јер је неухватљива.Добро пази да ти не измакне из руку! У трци за њом мораш брзо трчати, отвореног срца гледати и препознати њене знаке.Успећеш! Само храбро!

 Плави хоризонт упловљава у моју душу и благо је милује разапетим крилима белог лабуда.Осушене  љуштуре нагризлих шкољки отапају последње капљице слане воде и жедно дахћу на спруду. Стење жудно чека додир пенушавих таласа, који му хрле у сусрет. Подне. Титра морски жал.

 Не поклекни никад! Не савијај се! Устани! Очисти прашину са колена и подигни високо главу! Разговарај са облацима и птицама! Не веруј слаткоречивима.! Не расправљај са лукавима.! Не посустај за најбољима! И никад, али баш никад, у свом срцу не гаји мржњу!

 Пркосимо новом дану, док сунце раздевичава зору; боримо се са својим предрасудама или тек наслућеним  страховима. Сваки нови трзај дана доноси лепоту новог уздизања божанске милости за све добронамерне душе!

 Неки људи су као цвет. Ничу са једва видљивим жилама, лелујаво се прилепе за тло или изникну из камена, што их ојача да не поклекну  и изборе се за свој зрак сунца. Неки су цветови у лепим баштама, заливани, прихрањивати, пажњом обасипани, али несрећни. Увек им нешто недостаје и никада нису задовољни. И једни и други воде своју битку. Први за опстанак, други за самопоштовање.

Трагамо за њом; саплићемо се о њу; некада покушавамо да је заобиђемо,а она је увек ту. Прати нас у стопу; дува нам за врат као разуларени осветник, који се бори за право на правду.

 Kako bih volela da sam ptica! Zasto, pitate se. Leti koliko zeli I stane kada vise ne moze da zamahne pun krug svojim umornim krilima. Ponekad se odmara na zamisljenoj grani od oblaka i nikada nije usamljena. Leti u jatu. Ptice su milosrdnije I saosecajnije od ljudi.Ne  ostavljajuju  jedna drugu kada je nekoj  od njih tesko ni na dugom putu do juga. Treba da ucimo od njih , kako malo saosecanja leci napacenu  I umornu dusu.

 Сваки звончић и папорац, који зазвечи и запоје доноси ми унутарњу милину, која ми се шири грудима, грца и хоће да пукне и груне као прангија на Бадњи дан. Чесница на столу, струк уплетеног босиљка, кандило запаљено испред иконе и  мирис тамјана..Парицу у чесници од меда и смокава, ораха и сувих шљива проналази срећник.Нека му је на здравље! 

 Мисли се секу једна у другој, пркосећи дану који одлази и нестаје. Док се звездане кочије приближавају да осветле земаљски крш, уснуле окице чекају седокосог деку, беле браде до појаса.Цело поподне пуцкетала је ватра у ужареној пећи и пекли су се сласни медењаци. Треба угостити Деда Мраза. „Да ли стижу и вилењаци са њим? Колико их има? А шта они раде? "  „Један од њих је дрводеља и он прави најлепше дрвене играчке. Добро пази шта ћеш пожелети! Можда ти се и оствари! Торбе са поклонима се брзо подеру. Мораш слушати, веровати и надати се. Жеље се остварују само онда, када ти је срце велико и топло да прими сваког у њега."  Мирис зимске ноћи пореметио је сан. Вилењак и Деда Мраз су донели много џакова и спустили их испод јелке. Дуго су гледаки у сјајну звезду на врху. Знали су да је она обасјавала и Христову пећину, оне ноћи  када се родио. Дивили су се звезди и њеној племенитости. Жртвовати све за друге је изазов и одрзз истинске љубави. Кочије су отпловиле у звездано...

Да ли се осећате безвољно, пренапрегнуто као струна на жици гитаре и уже на луку , које сваког тренутка под силином одапете стреле може да пукне ? Како побећи од свакодневног , немилосрдног животног вртлога, који меље и сатире сваку здраву искру у вама, а ви само желите да живите? У овом тренутку превасходно тежите да заштите себе и све око вас од болести, којој се не зна исход и трајање. Здравље је на првом и највишем месту, иако о њему нисте баш размишљали, док сте га имали. Треба се издићи изнад свакодневнице, али како? Писање. За неке људе је то заморно, оптерећујуће; за друге је то одлазак у непознато, даљину; лутање без краја и конца ; уздизање изнад мртвила; купање у недокучивом плаветнилу снова. Осврнеш се иза себе и пронађеш једну сићушну трунку лепоте, која ти заголица ноздрве, оплемени ти душу. То може бити помисао на процветали ружичасти пупољак брескве, који си једном угледао у пролазу у комшијској башти или неки тренутак записан у неком сегменту давно прохујалог детињства...

 Волиш да плешеш? Да ли сама на киши или у сјајној осветљеној дворани? Ужитак је исти.Треба пробати у ритму капљица,које добују по окнима прозора,као оркестар који је дуго вежбао своју тачку. 

 Када се човек заљуља као сламка на ветру од најезде болести,долази тек тада до праве суштине свог таворења на овом трошном путу којим се креће.Сви  само тежимо да будемо срећни; да постигнемо макар једно зрно те неухватљиве радости, коју нам живот лицемерно додељује.Данас смо срећни, сутра мање,прекосутра још мање.Да ли сами бирамо сваког  дана колика нам је доза среће потребна и да ли.очекујемо да.неко други створи услове за њено појављивање? Торба среће је подерана.Она се троши и осипа и сами морамо свакодневно заграбити из торбе прегршт лепоте , коју нам живот нуди, а ми не примећујемо.Кад  примећујемо? Тек онда, када те једноставне,обичне ствари, које су нам биле мрске,постану идеалне,  једино вредне и достојне нас.Тада их не можемо имати,јер смо физички неспособни да уживамо у њиховој срећи и да ту срећу делимо. Док још није касно,ухватимо тренутак среће!

 Отишла сам у цркву да повратим спокојство.Осетила сам сјај и ширину небеске круне. Иконе су ме гледале и у сваком свецу нашла сам одраз својих искушења. Вера нас води кроз странпутице произачних жеља и не да нам да потонемо.Верујем, дакле постојим!

Осмехни се и обриши својим неугаслим осмехом сву тишину неизговорених речи. Умудри отиском свога срца свако моје јуче, данас и сутра.

 Вуче се јутро. Посрће. Препознајем његове кораке. Не да ми спокоја.Расплела се жица између умора и сна. Свему је почетак. Нови је дан.

 Увек је питање исто хиљаде година уназад: зашто је смрт крајњи исход свих наших очекивања ? Будемо и прођемо, иза себе оставимо само трунку непомућеног сећања за оне који су нас волели. Када се угаси млади живот, као да се у том трену угасило хиљаду сунаца и потонуло у празнину, тишину и мрак.Почивај у миру,Лела!❤

 Питам се шта је са мном. Учини ми се често, да сам већ живела тај тренутак исти и  непоновљив. Одједном као да се поново изродио преда мном и да ме прогања. Живот је разнолик, пун сенки, разоноде, духа, заблуда, а опет на трен заличи на нешто сасвим обично, просто и једноставно. Да ли постоје поновљени тренуци у нашој свести? Шта Ви мислите?